Svi smo mi zatočenici proklete avlije


Sastav na temu Proklete avlije sa tacnim nazivom Svi smo mi zatočenici proklete avlije. Ovaj sastav se često radi u 4 razredu srednje škole, a mi se nadamo da smo vam bar malo pomogli sa ovim sastavom.

Svi smo mi zatočenici proklete avlije

Ne znam da li ću ikada znati. Došlo je vreme kada počinjemo da razmišljamo o životu Nije ni malo lako. Potreban mije bljesak suza iz očiju, kao simbol da sam tu, koji Iie najiskrenije petii kako se osećam. Možda je previše sebično da tražite od nas da mislimo o nečemu takvom. Ima vremena, rekao bih. Zaista mi je potrebno mnogo snage da razmišljam o ovome. Da li sam uopšte siguran da je imam. Treba pričati srcem i dušom, životom o životu. Kako ćete me razumeti šta želim da kažem ako ne budem pričao na način koji je nama blizak, poznat, urođen. Znajte, nije nimalo slučajno što želim ovo da čitam, želim sebe da čujem kako zvučim pred svima vama, želim da pokleknete preda mnom tako što ćete duboko razmisliti da nu je ono što radite zaista ono što želite. Svi smo mi na istom. Na začaranom. Na prokletom. Kako samo strano, a u isto vreme tako blisko, tako tajanstveno i tako sveto. Prokleto kao ja, kao vi, naše podneblje, kao univerzum. Avlija. Nešto moje, svačije. Svi smo mi zatočenici proklete
avlije.


Svako je od nas dospeo na neki čudan način ovde. U svakom od nas se nalazi iskra prokletog, a to je ono što je prekretnica da se tu nađemo. Nino niotkuda ne dolazi, niti ima ikakvog izgleda da naiđe. Sveje isto kao pre osamnaest godina. Svaka živa stvar na svom živom mestu. Pomiren sa svim, osuđen sam večito na život, svoju prokletu avliju. U njoj vreme brzo prolazi! Ponekad zaboravljam da sam samo krpena marioneta ijoš jedna noli mi pada pravo na dlan, kao lekoviti zrak, kao ruža, kao staklena cipela po kojoj Iiy pronafii nadu. Nadu da naučim da živim ovde na svom, mada ima dana kada mi baš i ne ide. Tada me hvata neko bezvreme. Naoružan patnjom, otporan na nerazumevanje, pokušavam da sagledam sebe i ko sam ja u toj prokletoj avliji života. Onda shvatam da sam samo lukav, drzak, drčan, gladan ljubavi i skupih stvari, a i da sam zapravo sam. To je ono što se krije u opsenarskoj kuthji života, samoća, jeziva, nepobediva, duga. Uzaludnost, tuga, tišina, smrt. Zadrhtim od pomisli da Iiy se na na kraju pretvoriti u ugašenu zvezdu, da
Iiy primiti jednu crnu svetlost jednog besmislenog sveta, da ćy nestati… Želim da kupim životni smisao. I onda znam, čovekje proklet i izgubljen, ma gde bio, ma šta činio, ma kolino postigao u životu. Ostaje nam na kraju zaista malo. Umor, olovni umor vuče me duboko u san, u nirvanu, u prah i pepeo, ni u šta… isto kao što mrtva duša vuče brod na dno mora. I Haim , i Tiamil i fra Petar i… i ja. Isti je to čovek zatočen u tamnici života. Svi mi na kraju shvatimo da previše trošimo u prokletoj avliji. Trošimo prijatelje, gradove, ljude, događaje, ništa na kraju od svega ne ostane. Na polovini puta kroz život saznajemo kako smo potropšli sjaj očiju iz avgusta, svežinu daha, poverenje u ljubav i prijatelje, izgubimo sami sebe od prekjuče. I najzad kad izgubimo sve te stvari počnemo da dobijamo i dobijamo…. skupe automobile kojima se nećemo odvesti nikuda, “Armani” i “Versatš”odela koje nam više i ništa ne znače jer smo sada stari i ružni, sve same opsene, varke, nebitne rečenice, tuđe reči i ljubavi, stvari…. Ali sve to nije vredno truda, govorim svima da sam dobro, ali…. kao da živim tuđi život, oči su mi pune, a srce prazno i uvek mi još nešto nedostaje. Tako godine prolaze, sati lete, samo dan kao da nema kraja u prokletoj avliji. A opet ona noli sto mi svake večeri padne na dlan daje mi nadu i snagu da idem dalje kroz nju. I da tražim jednu polovnu nedelju bez vesti o nesreliama, o ratovima. Da tražim i nađem prijatelje, makar dotrajale. Sve one izgubljene, raseljene, potrošene što su raznosili komad po komad mene, deo našeg vremena, naše ljubavi. Tražim i onaj optimizam koji se razbio kao titanik o kocke leda što zveckaju u čaši. I dan kada sam još znao da trčim po kiši u imao sposobnost da obične datume pretvaram u praznike, obične prolaznike u ljubavi… Zatočen do kraja ja navijam za sebe tamo napolju. Navijam da smognem snage i idem dalje kroz prokletu avpiju…